Wednesday, 4 January 2012

Ugovori i IT u Srbiji

Ugovori i IT

Informacione tehnologije već nisu ništa novo u privredi. Bez obzira na to konkurencija u IT sektoru se pojačava i sve je jača. Sa druge strane klijenti postaju sve zahtevniji i zahtevniji i pokušavaju da umanje cenu zbog bilo kakvog propusta. Čini se da je ovaj trend aktuelna kriza još više intenzivirala.

Čitajući ugovore koje domaće IT firme zaključuju može se uočiti da se ti ugovori ne razlikuju puno od običnog ugovora o delu ili ugovora o prodaji.

Bilo kome ko se ikada bavio informacionim tehnologijama, njihovom prodajom ili implementacijom jasno mu je da se predmet ugovora značajno razlikuje od prodaje automobila ili recimo renoviranja stana. Tako da se razumno može postaviti pitanje da li standardne forme i standardne klauzule u ugovorima, kao i odredbe zakona odgovaraju IT industriji.

Kako zakoni uređuju ugovore

Osnovni zakon koji reguliše ugovaranje i ugovore je Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine koji do danas nije imao neke značajnije izmene, naravno imajući u vidu temu ovog bloga.

Ovaj Zakon je, kao i zakoni koji regulišu ovu oblast u drugim državama, zasnovan na principu slobode ugovoranja. To praktično znači da strane mogu da dogovore šta god hoće, sve dok to nije protivno moralu ili zakonu. Takvih normi koje zabranjuju da se nešto ugovori i koje se po svojoj prirodi prirodi moraju primeniti, takozvane kogentne norme, u samom Zakonu o obligacionim odnosima ima relativno malo.

Zapravo ovaj zakon se većinom sastoji iz takozvanih dispozitivnih normi koje se primenjuju ako nešto drugo nije ugovoreno.
Član 20
Strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo.
Dakle, zakon će se primeniti ukoliko nije nešto drugo ugovoreno.

Dobar primer za jednu takvu normu je obaveza prodavca da odgovara za materijalne nedostatke stvari. Ova obaveza se pod određenim uslovima može isključiti (u slučaju da nedostatak nije bio poznat prodavcu u trenutku prelaska rizika na kupca).

Takvih normi ima puno i pisac zakona kada ih je propisivao nije imao u vidu specifičnosti IT.

Kako se to odražava na prenos IT

Ako uzmemo primer od malopre možemo da vidimo da strane kompanije kada prodaju svoj softver na tržištu kako stranom tako i domaćem dobro paze na svoju odgovornost za štetu koji njihovi programi čine zbog svoje neoperativnosti ili nefunkcionalnosti i uvek je ili potpuno isključuju ili je ograničavaju na vrednost samog softvera. Preprodavci kod nas obično ne vode računa o ovome i često dovode sebe u situaciju da budu odgovorni za nedostatke tuđih programa.

Ovo do sada u Srbiji manje više nije bio problem jer su se klijenti imali razumevanja za isporučioce a i neke su se stvari "podrazumevale". Ovo će naravno da funkcioniše dok "hemija" između isporučioca i klijenta postoji, a kad hemija prestane ili se promene odgovorna lica, onda će se primenjivati ugovor i to onako kako je napisan.

Ovakvu lekciju su davno naučili operateri mobilne telefonije koji ugovorima potpuno isključuju svoju odgovornost za nedostupnost servisa, odnosno štetu koju ste pretrpeli jer niste mogli da obavite poziv.

Šta dalje

Imajući u vidu da zakonodavac nije imao u vidu ugovore o prenosu IT tehnologija, njihove specifičnosti, kao i značajne konsekvence po privredne subjekte čija je delatnost u IT potrebno je mnogo veću pažnju pridati pisanju ugovora i odgovornosti isporučioca informacionih tehnologija.

Na ovaj način mogu da izbegnu sporovi, kojih pred našim privrednim sudom ima sve više sporova koji nemaju dobre izglede po IT firme, a sa druge strane može da se minimizuje nastala šteta po isporučioca. 

No comments:

Post a comment