Veći uvod pre kratke suštine
Ljudi, a i inženjeri su ljudi, imaju često pogrešnu percepciju ugovora. Često se pod ugovorom podrazumeva neki dogovor zapisan na papiru i koji nosi veliki naslov ugovor.
U stvari, da bi ugovor postojao i da bi bio obavezujući ne mora ni da bude napisan ni da bude označen kao takav.
Ugovor je jedan od izvora obligacionih odnosa, tj. posledica ugovora su prava i obaveze za strane koje su ga zaključile.
Obligacioni odnos je odnos između dve strane u kome jedna strana, poverilac (crediotor), ima pravo da od druge strane, dužnika (debitor), zahteva neko davanje (dare), činjenje (facere) ili uzdržavanje od nečega što inače ima pravo da čini (non facere), a druga strana ima obavezu da to ispuni.
Zakon kaže da je ugovor zaključen kada su se strane saglasile o bitnim elementima ugovora (član 26. Zakona o obligacionim odnosima). Hmmm... nigde se ne spominje ni papir ni naslov ugovor.
Čitamo Zakon dalje i dolazimo do člana 28.
Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju.
Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno.
Opet se ne spominje ni papir ni pisanje, ali se spominju reči?
Načelo neformalnosti ugovora
Ugovori su kod nas, a i u celoj Evropi, u načelu neformalni. To znači da ne morate da ih zaključite u nekoj posebnoj formi da bi nastala prava i obaveze (obligacioni odnos). Na primer kada kupite pavlaku (nije bitno sa koliko % mlečne masti) u prodavnici vi ste u stvari zaključili ugovor o prodaji i plaćanjem i uzimanjem pavlake ga ispunili. zapravo vi i prodavačica ste se sporazumeli o dva elementa koji su bitni za postajanje ugovora o prodaji, stvar koja se prodaje i njena cena.
Naravno, zakonodavac da bi zaštitio promet prava, naplatu poreza i druge principe, nekad odstupa od ovog načela i propisuje posebnu formu. Tako na primer, za prodaju nepokretnosti ili prenos autorskih prava, volje strana moraju da budu izjavljene u pisanom obliku - ugovor mora da bude sastavljen u pismenoj formi. U svakom slučaju, svako odstupanje mora da bude propisano zakonom.
Sve u svemu volju možete izjaviti i dimnim signalima i emailom pa se na takve načine može zaključiti i ugovor.
Postojanje ugovora i njegova dokazivost
Da bi ste nekoga putem suda uspeli da naterate da ispuni ugovor vi pred sudom morate da dokažete da je postignuta saglasnost volja u bitnim elementima. Tu papir, potpis, pečat, elektronski potpis, otisak prsta igraju ključnu ulogu. Pokažete sudiji potpisan papir i to je manje više to. Postajanje ugovora možete dokazivati i drugim sredstvima kao što je audio ili video snimak, izjave svedoka ili slično.
Email kao dokaz
Često mi kažu kako se "kod nas email ne može koristiti kao dokaz na sudu jer to zakon ne propisuje". Činjenica je da vas sudije gledaju belo kada predložite email. kao dokaz ali ga neće automatski odbaciti, a ako email sadrži neku činjenicu relevantnu za presuđenje moraće ga i razmatrati.
Advokatima a i sudiji će posao biti bitno lakši ukoliko među strankama nije sporno da su predložene email poruke zaista uputile jedna drugoj. Sud će uglavnom da ceni poruke kao i svako drugo pismo (ovde postoje neke ograde koje prevazilaze ovaj blog a nisu specijalno vezane za email).
Ako je među strankama sporna sadržina emaila ili da li je uopšte poslat onda je situacija malo drugačija.
Ovde problem nije pravne prirode nego tehničke tj. u samom protokolu za razmenu email poruka. Ovde, naravno. ne govorim o porukama koje su digitalno potpisane.
Tehnički gledano postoje dve različite situacije koje mogu imati implikacije prilikom dokazivanja.
1. obe strane koriste svoje mail servere i ne postoji nikakav relay između ili koriste mail servere strana koje su zainteresovane za ishod spora
Ovo se praktično isto što i privatan razgovor dve osobe. Tragovi komunikacije se nalaze u rukama strana i svaka strana kože da ih menja kako hoće, tako da logovi ili drugi fajlovi sa mail servera nisu naročito verodostojni.
Svaka strana iznosi svoje tvrdnje o sadržajima emaila (razgovora). Na sudiji je da koristeći načelo slobodne ocene dokaza i "ceneći svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno" da utvrdi šta je među stranama ugovoreno i da li je uopšte ugovoreno.
2. jedna ili obe strane koriste mail server treće strane, koja je nezainteresovana za ishod spora
Ovde je situacija malo čistija i jasnija. Treća strana će jednostavno na zahtev stranaka ili suda dostaviti svoje logove i fajlove koji pokazuju sadržinu mail poruka. Naravno, sudija po redovnom stanju stvari ne bi imao razloga da posumnja u logove i fajlove koje mu je treća strana (provajder) dostavio.
Videli smo da se putem emaila može zaključiti ugovor. Takođe, sadržinu emaila je sve lakše dokazati jer mnoga preduzeća koriste mail servere od drugih kompanija koje imaju visok autoritet (primer gmail).
Naravno, neko može uvek da prigovori kako nije on poslao taj mail, (argument neko mi je ukrao automobil išao žutom trakom pa mi ga vratio), ali bi svojski morao da se potrudi da to i dokaže.
I na kraju, za one koji su izdržali
Vrlo loša ideja je da krenete da pregovarate o zaključenju posla emailom. Npr. suprotna strana može da smatra da ste se dogovorili oko cene, a da ste vi dali cenu provizorno i za sasvim drugi obim posla. Vi kažete "to će mesečno da vas košta 10.000 din," a vi i klijent na umu imate sasvim drugi obim posla.
Zbog toga uvek prvo pošaljite pismo o namerama u kome ćete da izjavite da svi dogovori postignuti usmeno ili emailom neće biti važeći nego će između vas važiti samo eventualni ugovor sastavljen u pismenoj formi. Kasnije tim ugovorom možete predvideti mogućnost da se oko nekih elemenata dogovarate emailom, ali sve dok ti elementi nisu u suprotnosti sa potpisanim ugovorom.
