Смем ли да мењам рачунарски програм?

Neko je za vas izradio određeni računarski program. Sad bi ste vi želeli da izmenite program u određenoj meri, ali ste se zapitali da možete da budete tuženi zbog toga.

U ugovoru koji ste zaključili nije ništa rečeno o tome. U takvom slučaju morate pogledati šta zakon kaže o tome.

Pre nego se da odgovor na navedeno pitanje neophodno je reći nešto o tome kako pravo RS štiti računarske programe.

Kako pravnici vide programski kod

Osnovni zakon kojim je propisana zaštita programskog koda je Zakon o autorskom i srodnim pravima. U ovaj Zakon su ugrađeni i međunarodni dokumenti koje je Srbija ratifikovala, a koji nastoje da daju univerzalne modele za zaštitu autorskih prava.

Zakon autorska dela ne definiše kao konačan skup, nego navodi primere šta predstavlja autorsko delo, tako ostavlja prostora daljem razvoju ljudskog stvaralaštva da stvori nove vrste autorskih dela koja će takođe uživati zaštitu zakona. Neki autori idu i dalje smatraju da ne treba uopšte definisati autorsko delo. Naš Zakon opet na to gleda ovako:

Član 2. Zakona o autorskim i srodnim pravima

Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.

Autorskim delom smatraju se, naročito:

1) pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.);

...

Namera ovog posta nije da posle njegovog čitanja čitalac može nesumnjivo proceniti da li je neko delo autorsko delo ili ne, jer to i nije moguće. I sam sud često nema lak zadatak kad treba da proceni da li je nešto autorsko delo.

A da li mogu da ga menjam?

Dakle, može se zaključiti da je računarski program je zaštićen kao i svaki roman čiji primerak možete kupiti u knjižari. Naravno, zakonodavac ovom obliku autorskog dela priznaje određene specifičnosti.

Treba napomenuti da autor poseduje dve grupe prava na autorskom delu moralna prava autora i imovinska prava autora. U imovinska prava autora spada i pravo autora da naplati iskorišćavanje svog dela od strane drugih.

Razumeti imovinsko pravo autora nije poseban problem, ali definisati moralna prava autora to je malo teže, naročito zbog toga što su moralna prava često isprepletana sa imovinskim. Domaći zakon i ne pokušava da definiše ova prava nego ih nabraja definišući svako od njih. To su: pravo paterniteta, pravo na naznačenje imena, pravo objavljivanja, pravo na zaštitu integriteta dela i pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela.

U vezi sa pitanjem kojim se bavimo za nas je najznačajnije pravo zaštitu integriteta dela. Ovo pravo je priznato isključivo autoru i sastoji se od prava:

1. da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica,
2. da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi i
3. da daje dozvolu za preradu svog dela.

Pokušaću to da ilustrujem na jednom realnom primeru. Tužilac je komponovao muziku za TV seriju. Međutim, producentska kuća (tužena) koja je imala pravo da iskorišćava navedenu kompoziciju je upotrebila za reklamni spot.

Tužilac se tome usprotivio navodeći da mu je povređen integritet i integritet njegovog autorskog dela. Jednostavno, čovek ne želi da se njegova autorska dela skraćuju i koriste za namene za koje nije dao saglasnost, kao što bi bila recimo reklama za laksativ.

Dakle, autor je uredno naplatio pravo producentskoj kući da koristi njegovo autorsko delo, ali to ne znači da producentska kuća može da koristi delo za namene i da ga menja na način koji vređa integritet autora i dela.

Dakle do sada se može zaključiti da praktično nemate pravo da menjate računarski program koji ste kupili, pa ni da otklanjate greške. Na sreću nije tako.

U jednom drugom delu Zakona o autorskom i srodnim pravima zakonodavac omogućava licu koje je na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa da radu uobičajenog i namenskog korišćenja programa bez dozvole autora i plaćanja naknade:

...

2. otklanja greške u programu, kao i da vrši druge neophodne izmene u njemu koje su u skladu s njegovom svrhom, ako ugovorom nije drugačije određeno,
...

E sad dolazi pravi zadatak, protumačiti citiranu tačku 2. stava 1. člana 47. Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Smem li da menjam kod kako bi otklonio grešku? Smem. Lagano.

Smem li da prepravim kod kako bi bio optimizovaniji? Da prvo vidimo da li je nephodno. Jeste, udaviće mi se serveri. Smem.

Slično prethodnom. Smem li da prepravim kod jer menjam server za bazu? Je li neophodno? Jeste, inače neću moći da ga koristim. Smem.

Zaključak

Kada ste pribavili određeni računarski program možete da ga menjate onoliko koliko je potrebno da se otklone greške i koliko je "neophodno" u skladu sa njegovom svrhom.

U svakom slučaju, osnovni savet je da kada ugovarate prenos prava na korišćenje računarskog programa pokušate da predvidite sve namene za koje bi klijent mogao da ga koristi i da ih, u skladu sa svojom voljom ograničite.

Takođe, budite precizni u definisanju obima iskorišćavanja računarskog programa. Recimo, kupite pravo na korišćenje templejta za Joomla za 50$ i onda iskoristite taj templejt da napravite 183 sajta, a autor vam je preneo pravo da ga koristite samo na jednom.

Deponovanje koda (Software Escrow) u Srbiji

Negde u januaru ove godine mi se javio klijent od koga je kupac tražio da mu dostavi celokupni kod softvera koji su razvili. Zapravo, klijent je došao sa pitanjem kako da zaštiti svoj kod koji je predao nekome. Iako je to pravno moguće, faktički je vrlo teško.  Pitao sam ga koji je motiv za takvu jednu transakciju i odgovor je dao pravu suštinu problema koji je svuda u svetu vrlo čest.

Možda ovaj blog neće do kraja ostati jasan jer još nisam objavio blog o tome kako se štiti programski kod kod nas. Međutim interesovanje za software escrow je toliko da je ovakva tema postala hitna.

 

U čemu je u stvari problem

S obzirom da se programski kod štiti onako kako se štiti i književno delo, uz manje specifičnosti, onog trenutka kada kod predate nekome praktično ste mu predali sva rešenja koja se ne mogu smatrati patentom, a u koja ste uložili puno vremena i novca (u pravu poznato kao know-how).  Time ste sebe lišili mogućnosti da klijentu naplatite održavanje i druge intervencije jer bi klijent mogao da uzme nekoga drugog i da doradi kod, ukloni ograničenja iz koda ili slično. Naravno klijent ne bi bio ovlašćen na ovo ali bi vi faktički teško sproveli nadzor nad klijentom.

Sa druge strane klijent, iako verovatno nema motiv da se bavi vašim poslom ili da angažuje nekog drugog, ima jake motive da zahteva kod od vas. Onog trenutka kada se klijent opredelio za vaš softver, ne želi da bude prinuđen da u narednih par godina napravi istu investiciju zbog toga što je vendor recimo bankrotirao, likvidiran, odustao od razvoja tog softvera ili se postavio ucenjivački prema klijentu.

 

Rešenje

Dva interesa iz prethodnih pasusa nisu nepomirljiva. Rešenje je upravo deponovanje koda kod trećeg lica, odnosno software escrow.

U takvim slučajevima se pribegava deponovanju koda kod kod trećeg lica (depozitar) koje bi u slučajevima kao što je stečaj, likvidacija, jednostran raskid ugovora i slično predalo kod klijentu.

 

Da li je rešenje adekvatno

Naravno ovo je osnovna ideja deponovanja koda. Međutim da bi deponovanje koda bilo delotvorno i da bi se mogli ostvariti ciljevi obe strane postoji puno okolnosti o kojima se mora voditi računa. Oni se mogu podeliti u dve grupe jedna grupa se nalazi na polju prava i kako pripremiti ugovore a da na kraju bude moguće predati kod i druga je tehničke prirode. 

Neću se ovde baviti detaljno šta bi ugovori između sve tri strane (klijent, vendor i depozitar) trebali da sadrže ali ću na jednom problemu pokušati da ilustrujem. Kada se otvori stečajni postupak jedan od zadataka stečajnog upravnika je i da unovči svu imovinu stečajnog dužnika. U takvu imovinu ulaze i autorska prava na programskom kodu. Zbog toga ukoliko ugovorom nije predviđen određeni prenos autorskih prava na depozitara koda, depozitar bi klijentu mogao samo da prezentuje kod ali ga klijent ne bi mogao koristiti i bio bi izložen tužbi stečajnog upravnika, a javila bi se i pitanja drugih neuređenih odnosa koji bi lako odveli u spor ili, ono što se češće dešava,  nabavku novog softvera.

Tehničkih problema ima više ali ih klijent i vendor obično bolje razumeju pa je ta rešenja lakše pravnički uobličiti.

Prvi osnovni tehnički problem, a što može kasnije da stvori i pravni, je kako znati da kod koji je deponovan zaista daje binarni fajl koji je klijentu dat na upotrebu. Ovo je do sada lako rešavano tako što je kod davan neutralnom programeru kojeg depozitar angažuje koji će kompajlirati kod u skladu sa pisanim uputstvom vendora.

Spomen pisanog uputstva iz prethodnog statusa u stvari je nagoveštaj drugog problema. Naime, sam kod često ne može biti dovoljan da bi bio upotrebljiv. Često vam neko može dati kod a da niste u mogućnosti da ga kompajlirate jer ne znate u kakvom okruženju mora da radi, koji je kompajler ili linker korišćen i slično. Može da se desi i da vam je kod već slobodno dostupan (PHP ili slično) ali da niko ne može sa njim da uradi ništa značajno jer nije dokumentovan. U takvim slučajevima se ne deponuje samo kod nego i propratni materijal, kao što su uputstva, specifikacije, dokumentacija i slično. Neophodno je proveriti i adekvatnost propratnog materijala pa tu opet ima ulogu stručno lice koje angažuje depozitar.

 

Izazovi u deponovanju koda

Širenjem SaaS samo deponovanje koda ili propratnih materijala neće biti dovoljno. Klijent će imati potrebu da brzo po nastanku nekog od slučajeva u kojima se predaje kod uspostavi punu funkcionalnost. To će se postiže sa „arhiviranim okruženjem“. U trenutku kada nastupi slučaj u kome bi kod bio predan serveri depozitara počinju da pružaju servis koji je vendor pružao. Naravno ovo podrazumeva periodično deponovanje baza sa podacima klijenta.

Pregovori i tekst ugovora u attachmentu

Na FB grupi erazvoj postavljeno mi je pitanje kako bi sud tretirao tekst ugovora koji je poslat kao prilog uz email 

Na ovo pitanje je vrlo teško direktno odgovoriti. jer odgovor zavisi od okolnosti pod kojima je poslat i prethodne komunikacije.

U svakom slučaju možemo razlikovati dve situacije. Prvu, kada nacrt teksta ugovora koji dolazi uz email sadrži odredbu koja predviđa pisanu formu za ugovor i, drugu, kada ovakva odredba ne postoji.
U prvom slučaju jasno je da Vas neće obavezivati sadržina nacrta jer ga niste potpisali i poslali u pisanoj formi.

U drugoj situaciji stvari su znatno drugačije i odgovor na ovo pitanje zavisi od drugih okolnosti, kao što je tok samih pregovora.

Da bi se ova situacija razumela na pravi način neophodno je razumeti kako dolazi do zaključenja ugovora i kao i same pregovore koji mu prethode.

Pregovori

Pregovori prethode zaključenju ugovora i njihov cilj je postizanje saglasnosti u bitnim elementima ugovora i samim tim zaključenje ugovora.

Sami pregovori ne obavezuju, ali u slučaju kada jedna strana vodi pregovore bez namere da zaključi ugovor onda  je dužna drugoj strani naknaditi štetu.

To bi, recimo, bila situacija kada jedna strana ima skrivenu nameru da ispituje tržište i poziva Vas da dođete u Leskovac da pregovarate o zaključenju ugovora. Vi u dobroj veri i sa namerom da zaključite ugovor odlazite u Leskovac, pregovarate o predmetu posla i na kraju vam saopštavaju da će Vam se javiti sa nacrtom ugovora. Gospoda iz Leskovca se ne javljaju nekoliko meseci i vi pretpostavite da su odustali od zaključenja ugovora sa vama. Međutim u razgovoru sa kolegama iz drugih firmi saznajete da je ta firma prodala svoj proizvod identične namene. U tom trenutku postaje jasno da niste pozvani sa namerom da zaključite ugovor nego da od vas saznaju pod kojim uslovima nudite vaš proizvod i da se bolje informišu o njegovom kvalitetu. Ukratko, prevareni ste.

Svakako ste imali troškove vezane za pregovore, prevoz, smeštaj, odsustvo zaposlenog koji je mogao da radi nešto što bi imalo izgleda na uspeh itd.

U takvom slučaju imate pravo da Vam se ta šteta naknadi.

Navedeni primer je relativno čest ali se u takvim slučajevima retko traži kompenzacija.

Sad sam se prisetio jednog spora od pre nekoliko godina gde je od dobavljača u toku pregovora traženo da poseduje određeni sertifikat. Dobavljač je uložio značajna sredstva i pribavio traženi sertifikat ali je naručilac odustao od nabavke jer su shvatili da im taj proizvod "ipak ne treba" (citat iz pisma). S obzirom da je dobavljač na samom početku pregovora tražio pismo o namerama i da su ključni zahtevi, na insistiranje dobavljača,  razmenjivani pismeno dobavljač je u tom sporu uspeo.

Ponuda i zaključenje ugovora

Kao što smo videli pregovori se vode sa ciljem zaključenja ugovora. Naravno ovaj cilj ne mora da se ostvari ali namera je vrlo bitna.

Dalje se može postaviti pitanje u kom trenutku iz pregovora proistekne ugovor

Vreme i mesto zaključenja ugovora

Član 31.

(1) Ugovor je zaključen onog časa kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.
(2) Smatra se da je ugovor zaključen u mestu u kome je ponudilac imao svoje sedište, odnosno prebivalište u trenutku kad je učinio ponudu.

Ponuda
Član 32.
(1) Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.
(2) Ako su ugovorne strane posle postignute saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora ostavile neke sporedne tačke za docnije, ugovor se smatra zaključenim, a sporedne tačke, ako sami ugovarači ne postignu saglasnost o njima, urediće sud vodeći računa o prethodnim pregovorima, utvrđenoj praksi između ugovarača i običajima.

U toku pregovora sa suprotnom stranom dolazimo do bitnih elemenata ugovora za koje očekujemo da su suprotnoj strani prihvatljivi. Tako skup tih elemenata upućujemo suprotnoj strani, činimo joj ponudu, i očekujemo njen prihvat.

Suprotna strana može da ponudu odbije u celosti ili da načini novu ponudu. Ukoliko je prihvati ugovor je zaključen.

A: Prodajem vam beli automobil za 10.000€ (Pregovori - Ponuda)
B: skupo, platio bih ga najviše 8.000€ (Pregovori - odbijanje ponude i činjenje nove ponude: beli automobil za 8.000€)
A.  Prodajem plavi za 8.000€ (Pregovori - odbija prethodnu ponudu i čini novu sa drugim predmetom i predloženom cenom)
B: Kupujem (Prihvat ponude - Zaključenje ugovora)
ZAKLJUČEN UGOVOR!!!

Pa dobro u čemu je problem?

Problem nastane onda kada postane nejasno da li je neka izjava bila ponuda ili ne.

Recimo, Vi smatrate da time što ste dali cenu za neku uslugu, a niste odredili mesto njenog izvršenja, u stvari još uvek pokušavate da dođete do ponude. Druga strana smatra te elemente dovoljnim i svojim prihvatanjem smatra da ste zaključili ugovor.

Ja ću ponoviti savet iz prethodnog bloga da ne započinjete pregovore bez pisma o namerama u kome ćete jasno naznačiti da će za vas jedino biti obavezujuća pismena fomra potpisana od obe strane. Na ovaj način oduzimate obaveznaost svakoj prethodnoj izjavi koju druga strana može pogrešno da protumači ili da drži da ste vezani njom.

Može li se zaključiti validan ugovor emailom?

Veći uvod pre kratke suštine

Ljudi, a i inženjeri su ljudi, imaju često pogrešnu percepciju ugovora. Često se pod ugovorom podrazumeva neki dogovor zapisan na papiru i koji nosi veliki naslov ugovor.

U stvari, da bi ugovor postojao i da bi bio obavezujući ne mora ni da bude napisan ni da bude označen kao takav.

Ugovor je jedan od izvora obligacionih odnosa, tj. posledica ugovora su prava i obaveze za strane koje su ga zaključile.

Obligacioni odnos je odnos između dve strane u kome jedna strana, poverilac (crediotor), ima pravo da od druge strane, dužnika (debitor), zahteva neko davanje (dare), činjenje (facere) ili uzdržavanje od nečega što inače ima pravo da čini (non facere), a druga strana ima obavezu da to ispuni.

Zakon kaže da je ugovor zaključen kada su se strane saglasile o bitnim elementima ugovora (član 26. Zakona o obligacionim odnosima). Hmmm... nigde se ne spominje ni papir ni naslov ugovor.

Čitamo Zakon dalje i dolazimo do člana 28.

Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju.
Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno.

Opet se ne spominje ni papir ni pisanje, ali se spominju reči?

Načelo neformalnosti ugovora

Ugovori su kod nas, a i u celoj Evropi, u načelu neformalni. To znači da ne morate da ih zaključite u nekoj posebnoj formi da bi nastala prava i obaveze (obligacioni odnos). Na primer kada kupite pavlaku (nije bitno sa koliko % mlečne masti) u prodavnici vi ste u stvari zaključili ugovor o prodaji i plaćanjem i uzimanjem pavlake ga ispunili. zapravo vi i prodavačica ste se sporazumeli o dva elementa koji su bitni za postajanje ugovora o prodaji, stvar koja se prodaje i njena cena.

Naravno, zakonodavac da bi zaštitio promet prava, naplatu poreza i druge principe, nekad odstupa od ovog načela i propisuje posebnu formu. Tako na primer, za prodaju nepokretnosti ili prenos autorskih prava, volje strana moraju da budu izjavljene u pisanom obliku - ugovor mora da bude sastavljen u pismenoj formi. U svakom slučaju, svako odstupanje mora da bude propisano zakonom.

Sve u svemu volju možete izjaviti i dimnim signalima i emailom pa se na takve načine može zaključiti  i ugovor.

Postojanje ugovora i njegova dokazivost

Da bi ste nekoga putem suda uspeli da naterate da ispuni ugovor vi pred sudom morate da dokažete da je postignuta saglasnost volja u bitnim elementima. Tu papir, potpis, pečat, elektronski potpis, otisak prsta igraju ključnu ulogu. Pokažete sudiji potpisan papir i to je manje više to. Postajanje ugovora možete dokazivati i drugim sredstvima kao što je audio ili video snimak, izjave svedoka ili slično.

Email kao dokaz

Često mi kažu kako se "kod nas email ne može koristiti kao dokaz na sudu jer to zakon ne propisuje". Činjenica je da vas sudije gledaju belo kada predložite email. kao dokaz ali ga neće automatski odbaciti, a ako email sadrži neku činjenicu relevantnu za presuđenje moraće ga i razmatrati.

Advokatima a i sudiji će posao biti bitno lakši ukoliko među strankama nije sporno da su predložene email poruke zaista uputile jedna drugoj. Sud će uglavnom da ceni poruke kao i svako drugo pismo (ovde postoje neke ograde koje prevazilaze ovaj blog a nisu specijalno vezane za email).

Ako je među strankama sporna sadržina emaila ili da li je uopšte poslat onda je situacija malo drugačija.

Ovde problem nije pravne prirode nego tehničke tj. u samom protokolu za razmenu email poruka. Ovde, naravno. ne govorim o porukama koje su digitalno potpisane.

Tehnički gledano postoje dve različite situacije koje mogu imati implikacije prilikom dokazivanja.

1. obe strane koriste svoje mail servere i ne postoji nikakav relay između ili koriste mail servere strana koje su zainteresovane za ishod spora

Ovo se praktično isto što i privatan razgovor dve osobe. Tragovi komunikacije se nalaze u rukama strana i svaka strana kože da ih menja kako hoće, tako da logovi ili drugi fajlovi sa mail servera nisu naročito verodostojni.

Svaka strana iznosi svoje tvrdnje o sadržajima emaila (razgovora). Na sudiji je da koristeći načelo slobodne ocene dokaza i "ceneći svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno" da utvrdi šta je među stranama ugovoreno i da li je uopšte ugovoreno.

2. jedna ili obe strane koriste mail server treće strane, koja je nezainteresovana za ishod spora

Ovde je situacija malo čistija i jasnija. Treća strana će jednostavno na zahtev stranaka ili suda dostaviti svoje logove i fajlove koji pokazuju sadržinu mail poruka. Naravno, sudija po redovnom stanju stvari ne bi imao razloga da posumnja u logove i fajlove koje mu je treća strana (provajder) dostavio.

Words of wisdom

Videli smo da se putem emaila može zaključiti ugovor. Takođe, sadržinu emaila je sve lakše dokazati jer mnoga preduzeća koriste mail servere od drugih kompanija koje imaju visok autoritet (primer gmail).

Naravno, neko može uvek da prigovori kako nije on poslao taj mail, (argument neko mi je ukrao automobil išao žutom trakom pa mi ga vratio), ali bi svojski morao da se potrudi da to i dokaže.

I na kraju, za one koji su  izdržali

Vrlo loša ideja je da krenete da pregovarate o zaključenju posla emailom. Npr. suprotna strana može da smatra da ste se dogovorili oko cene, a da ste vi dali cenu provizorno i za sasvim drugi obim posla. Vi kažete "to će mesečno da vas košta 10.000 din," a vi i klijent na umu imate sasvim drugi obim posla.

Zbog toga uvek prvo pošaljite pismo o namerama u kome ćete da izjavite da svi dogovori postignuti usmeno ili emailom neće biti važeći nego će između vas važiti samo eventualni ugovor sastavljen u pismenoj formi. Kasnije tim ugovorom možete predvideti mogućnost da se oko nekih elemenata dogovarate emailom, ali sve dok ti elementi nisu u suprotnosti sa potpisanim ugovorom. 

Ugovori i IT u Srbiji

Ugovori i IT

Informacione tehnologije već nisu ništa novo u privredi. Bez obzira na to konkurencija u IT sektoru se pojačava i sve je jača. Sa druge strane klijenti postaju sve zahtevniji i zahtevniji i pokušavaju da umanje cenu zbog bilo kakvog propusta. Čini se da je ovaj trend aktuelna kriza još više intenzivirala.

Čitajući ugovore koje domaće IT firme zaključuju može se uočiti da se ti ugovori ne razlikuju puno od običnog ugovora o delu ili ugovora o prodaji.

Bilo kome ko se ikada bavio informacionim tehnologijama, njihovom prodajom ili implementacijom jasno mu je da se predmet ugovora značajno razlikuje od prodaje automobila ili recimo renoviranja stana. Tako da se razumno može postaviti pitanje da li standardne forme i standardne klauzule u ugovorima, kao i odredbe zakona odgovaraju IT industriji.

Kako zakoni uređuju ugovore

Osnovni zakon koji reguliše ugovaranje i ugovore je Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine koji do danas nije imao neke značajnije izmene, naravno imajući u vidu temu ovog bloga.

Ovaj Zakon je, kao i zakoni koji regulišu ovu oblast u drugim državama, zasnovan na principu slobode ugovoranja. To praktično znači da strane mogu da dogovore šta god hoće, sve dok to nije protivno moralu ili zakonu. Takvih normi koje zabranjuju da se nešto ugovori i koje se po svojoj prirodi prirodi moraju primeniti, takozvane kogentne norme, u samom Zakonu o obligacionim odnosima ima relativno malo.

Zapravo ovaj zakon se većinom sastoji iz takozvanih dispozitivnih normi koje se primenjuju ako nešto drugo nije ugovoreno.

Član 20

Strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo.

Dakle, zakon će se primeniti ukoliko nije nešto drugo ugovoreno.

Dobar primer za jednu takvu normu je obaveza prodavca da odgovara za materijalne nedostatke stvari. Ova obaveza se pod određenim uslovima može isključiti (u slučaju da nedostatak nije bio poznat prodavcu u trenutku prelaska rizika na kupca).

Takvih normi ima puno i pisac zakona kada ih je propisivao nije imao u vidu specifičnosti IT.

Kako se to odražava na prenos IT

Ako uzmemo primer od malopre možemo da vidimo da strane kompanije kada prodaju svoj softver na tržištu kako stranom tako i domaćem dobro paze na svoju odgovornost za štetu koji njihovi programi čine zbog svoje neoperativnosti ili nefunkcionalnosti i uvek je ili potpuno isključuju ili je ograničavaju na vrednost samog softvera. Preprodavci kod nas obično ne vode računa o ovome i često dovode sebe u situaciju da budu odgovorni za nedostatke tuđih programa.

Ovo do sada u Srbiji manje više nije bio problem jer su se klijenti imali razumevanja za isporučioce a i neke su se stvari "podrazumevale". Ovo će naravno da funkcioniše dok "hemija" između isporučioca i klijenta postoji, a kad hemija prestane ili se promene odgovorna lica, onda će se primenjivati ugovor i to onako kako je napisan.

Ovakvu lekciju su davno naučili operateri mobilne telefonije koji ugovorima potpuno isključuju svoju odgovornost za nedostupnost servisa, odnosno štetu koju ste pretrpeli jer niste mogli da obavite poziv.

Šta dalje

Imajući u vidu da zakonodavac nije imao u vidu ugovore o prenosu IT tehnologija, njihove specifičnosti, kao i značajne konsekvence po privredne subjekte čija je delatnost u IT potrebno je mnogo veću pažnju pridati pisanju ugovora i odgovornosti isporučioca informacionih tehnologija.

Na ovaj način mogu da izbegnu sporovi, kojih pred našim privrednim sudom ima sve više sporova koji nemaju dobre izglede po IT firme, a sa druge strane može da se minimizuje nastala šteta po isporučioca.